Пређи на главни садржај

Постови

Zbogom, kolega!

Znate one momente u životu koje pamtite do najsitnijih detalja? Gde ste se nalazili kad su gađali kasarnu u Rumi ili, ako ćete nešto lepše, s kim ste čupali kosu uz tekmu Jugoslavije protiv SAD-a u Indijanopolisu 2002. godine... Shodno staroj tezi da je smrt najveći čovekov strah, a ja bih dodala i najveći životni partibrejker, možda nije ni čudno što su mi najupečatljivija sećanja kad sam saznala da nekoga više nema. Imala sam svega nekoliko godina kad smo se mama i ja vratile iz Doma zdravlja, pa nam saopštili da je ujak umro. I dalje pamtim svaki trenutak tog dana, gužvu u Domu zdravlja i maminu reakciju. Pamtim čak i one trenutke kad sam saznala da je umro Tusta, pa i Toše. Ovu godinu verovatno nikad neću zaboraviti. Dva druga, dva prava čoveka, dve posebne, mada potpuno različite ličnosti. Taj užasni julski dan, sedmi dan Exit emisije, četvrti ili peti dan nespavanja. Spremam se za uključenje u Dnevnik i pakujem stvari za Sankt Peterburg. Telefon zvoni, sestra kaže: „Sedi.“ Sela sam …
Недавни постови

Kad se klinci udruže, nastaće anarhija!

8. mart 2014. oko 20 časova - stojimo ispred Hale sportova, cirkamo, smejemo se i čekamo koncert Goblina. Oko nas gomila ljudi isto tako. Neki tinejdžeri: jedan s krestom, drugi nosi majicu Exploiteda i sve tako. I oni rade isto što i svi ostali. U nekom trenutku euforično im pristiže još jedan član ekipe, oni ga uz povike dočekaju, malo se komešaju, ovaj jedan što je nosio krmaču piva digne flašu visoko, nešto se prospe, oni se svi zagrle, viču, pevaju, šta li... Pankeraj, jebiga, sve normalno. Kako kome, izgleda: u roku od minut pojavljuju se panduri.
- Lične karte?
- Nemam.
Drugi nešto prevrće po torbi.
- Koliko imaš godina?
- 15.
- Pijete alkohol?
Odjedom postaju dečaci. Nešto se pravdaju. Uplašili se. Vidi im se na licu. Prebledeli.
- Zašto smrdite na pivo?
Ja zakucala. "Zašto smrdite na pivo?", pita njih čika u plavoj uniformi mrtav ozbiljan strogim glasom. Podviknuo čak. Kakav prestup! Kakvi delikventi! Opasnost po društvo! Smrde na pivo, hej! Odmah legitimisati klin…

Kupuju se na trafici, ali ne, ovo nipošto nisu novine!

Čitam danas post na FB: "Verovatno nisu hteli da Vas potresaju, da su "najčitanije" novine ugašene zbog velikog broja izgubljenih sudskih sporova za iznošenje neistina i laži...Te su bili prinuđeni da osnuju novi Kurir, koji je počeo sa radom 3. februara 2014..."  Skeptična po prirodi, pokušam ovo da isproveravam. Na sajtu Kurira stoji da je osnivač "Kurir-info" d.o.o. Beograd, a prema podacima APR-a "Kurir info" D.O.O. Beograd je i dalje aktivno privredno društvo. 


Nabijem kapu na glavu da me niko ne prepozna i trknem do trafike da kupim štampano izdanje, kad eno ga: "Godina I; broj 9"!!! Listam do impressuma i tamo bez po blama piše crno na belo:


Dakle, izdavač dnevnog lista "Kurir" više nije "Kurir info" d.o.o. (negde sa, a negde bez crtice, pim.aut), već je to neki novi dnevni list koji sebi već u devetom izdanju lepi etiketu "najticajnijeg na Balkanu".  E sad, izvinjavam se što pitam previše, ali šta s odr…

Da je krala - krala je

Svetlana Ražnatović ex Veličković,
Biću vrlo politički nekorektna, bezobrazna i nevaspitana: u tebi je skoncentrisana sva mržnja koju osećam prema svetu u kom živim. Stvarno jeste. Oni koji me poznaju rekli bi ti da me stalno nešto/neko nervira i da je taj osećaj vrlo razuđen, ali ne – u tebi je skoncentrisano sve što ja istinski mrzim: glupost, bahatost, mafija, zločini, kič...ma sve. I nemoj da se ljutiš, ali kad bi Deda Mraz stvarno postojao, ja bih poželela da ti ne postojiš. Ne ti – kao čovek, nego ti kao lik i delo. Ili bih mu barem tražila da te kroz odžak vrati iza rešetaka. Ako bih baš bila dobre volje, pustila bih mu da koristi ove novosadske pročišćene.


Ne znamo se mi. Verovatno na obostrano zadovoljstvo, jer plašim se da bi pri tom susretu u meni proradio nekontrolisani pećinski čovek. Govore mi da si moja majka. Pu, pu, daleko bilo. Moja majka je Zorica, rođena u SFRJ, u Kordunu. Dok si ti gorela od ljubavi, njenima je tamo gorela kuća. Oni su iz rata pobegli bez igde ičeg…

Sviraj to ponovo, Niče!

Sloteru Niče, Srbija ti kliče!
Kliktala ponovo sinoć u Areni. Nasmejah se od srca, a u glavi potpuno ludilo. Rewind.
6. jun 2009.
Slotermanija u jeku. Rob Stjuart aka Nik Sloter stigao u Srbiju. Ja spremam prijemni za fakultet. Svi smo kupili karte za "To be punk", a ja tog dana sebi u raspored ubacila i odlazak na "Otvorena vrata" Odseka za medijske studije. Prvi put na Filozofskom fakultetu. Spratovi, međuspratovi, misteriozan raspored brojeva učionica. Vesna je išla sa mnom. Ona nešto baulja, traži po oglasnim tablama, a ja krenula na ta Otvorena vrata da čujem nešto o prijemnom i da vidim kako se piše ta vest što su nam uglavili za prijemni. Kasnim, dabome, jer ko bi se u toj zgradi snašao iz prve?! Lepa neka učionica, prijatna, ni blizu onih sterilnih u medicinskoj školi. Profesor već počeo. Samo sam se uvukla. Nije nam pričao o prijemnom, pitao nas je znamo li ko je Ćuruvija. To nije bio poslednji put da smo s njim razgovarali na tu temu. Onda nas je učio da…

Balada za kukavice

Toliko je mnogo toga i toliko je gadno da ne mogu ni da ga ispljunem. I neću.
A toliko je strašno, da se plašim i da ga izgovorim.
Ne "plašim" u smislu "nešto će mi se desiti", već "plašim" u smislu "ako ga izgovorim glasno, onda zaista postoji".
Neke stvari je bolje otćutati.

Tu mi se negde motaju misli nakon ove dve užasne nedelje.

Ni reči više o festivalu.
Stvarno se osećam kao pokvarena ploča.
"Ti se, Snaja, stalno nešto buniš. Stalno ti nešto smeta."
Pa ako samo meni smeta, onda smo mi jedna vrlo uspešna država. A nismo.
Ne mogu po hiljaditi put da ponavljam ko je, zbog čega, kako, da li je, šta je, kome, koga zabranio. Ne mogu.
Jer uzalud je nekome pričati koliko je truda i rada potrebno da se izgradi jedan festival, da se osmisli, da postane, i opstane.
Uzalud je to pričati i objašnjavati nekome ko postavi pitanje: "Pa dobro, kako niste mogli za 24h ipak podići festival ponovo?"
Zato ni reči više o tim silnim satima…

Apsurdistani brdovitog Balkana

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka.
Palim TV, RTS, kreće prilog rečenicom tipa "On je mlad, uspešan, završio fizičku hemiju sa prosekom 10..." i ja preponosna kad sam ugledala dragog prijatelja, saputnika u okviru jednog od najboljih projekata - "Dobrodošli u Nemačku". I taman napenalila da čujem kakve je sad nove uspehe zabeležio u svom širokom opusu, kad ono jedna tužna i već viđena priča: došlo vreme da otputuje negde napolje da se usavršava i, gle čuda, zavisi od pomoći nekog tupavog lokalnog čelnika.
On! Jedno divno, radno, vredno i prepametno stvorenje, koje nije samo blejalo nad knjigom, već značajan deo svog vremena poklonilo i ovom nesrećnom društvu, a ono mu to neće vratiti, nikada. I ne može ni da pojmi koliko bi još mogao da pruži, samo kad bi mu dalo šansu.
I zavisi od odluke nekog lokalnog dripca koje je tu svoju poziciju obezbedio možda nekakvom trgovinom glasova, možda preletanjem iz jedne u drugu političku partiju, popularnim prekomponovanjem ili …