Пређи на главни садржај

Постови

Приказују се постови за 2013

Da je krala - krala je

Svetlana Ražnatović ex Veličković,
Biću vrlo politički nekorektna, bezobrazna i nevaspitana: u tebi je skoncentrisana sva mržnja koju osećam prema svetu u kom živim. Stvarno jeste. Oni koji me poznaju rekli bi ti da me stalno nešto/neko nervira i da je taj osećaj vrlo razuđen, ali ne – u tebi je skoncentrisano sve što ja istinski mrzim: glupost, bahatost, mafija, zločini, kič...ma sve. I nemoj da se ljutiš, ali kad bi Deda Mraz stvarno postojao, ja bih poželela da ti ne postojiš. Ne ti – kao čovek, nego ti kao lik i delo. Ili bih mu barem tražila da te kroz odžak vrati iza rešetaka. Ako bih baš bila dobre volje, pustila bih mu da koristi ove novosadske pročišćene.


Ne znamo se mi. Verovatno na obostrano zadovoljstvo, jer plašim se da bi pri tom susretu u meni proradio nekontrolisani pećinski čovek. Govore mi da si moja majka. Pu, pu, daleko bilo. Moja majka je Zorica, rođena u SFRJ, u Kordunu. Dok si ti gorela od ljubavi, njenima je tamo gorela kuća. Oni su iz rata pobegli bez igde ičeg…

Sviraj to ponovo, Niče!

Sloteru Niče, Srbija ti kliče!
Kliktala ponovo sinoć u Areni. Nasmejah se od srca, a u glavi potpuno ludilo. Rewind.
6. jun 2009.
Slotermanija u jeku. Rob Stjuart aka Nik Sloter stigao u Srbiju. Ja spremam prijemni za fakultet. Svi smo kupili karte za "To be punk", a ja tog dana sebi u raspored ubacila i odlazak na "Otvorena vrata" Odseka za medijske studije. Prvi put na Filozofskom fakultetu. Spratovi, međuspratovi, misteriozan raspored brojeva učionica. Vesna je išla sa mnom. Ona nešto baulja, traži po oglasnim tablama, a ja krenula na ta Otvorena vrata da čujem nešto o prijemnom i da vidim kako se piše ta vest što su nam uglavili za prijemni. Kasnim, dabome, jer ko bi se u toj zgradi snašao iz prve?! Lepa neka učionica, prijatna, ni blizu onih sterilnih u medicinskoj školi. Profesor već počeo. Samo sam se uvukla. Nije nam pričao o prijemnom, pitao nas je znamo li ko je Ćuruvija. To nije bio poslednji put da smo s njim razgovarali na tu temu. Onda nas je učio da…

Balada za kukavice

Toliko je mnogo toga i toliko je gadno da ne mogu ni da ga ispljunem. I neću.
A toliko je strašno, da se plašim i da ga izgovorim.
Ne "plašim" u smislu "nešto će mi se desiti", već "plašim" u smislu "ako ga izgovorim glasno, onda zaista postoji".
Neke stvari je bolje otćutati.

Tu mi se negde motaju misli nakon ove dve užasne nedelje.

Ni reči više o festivalu.
Stvarno se osećam kao pokvarena ploča.
"Ti se, Snaja, stalno nešto buniš. Stalno ti nešto smeta."
Pa ako samo meni smeta, onda smo mi jedna vrlo uspešna država. A nismo.
Ne mogu po hiljaditi put da ponavljam ko je, zbog čega, kako, da li je, šta je, kome, koga zabranio. Ne mogu.
Jer uzalud je nekome pričati koliko je truda i rada potrebno da se izgradi jedan festival, da se osmisli, da postane, i opstane.
Uzalud je to pričati i objašnjavati nekome ko postavi pitanje: "Pa dobro, kako niste mogli za 24h ipak podići festival ponovo?"
Zato ni reči više o tim silnim satima…

Apsurdistani brdovitog Balkana

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka.
Palim TV, RTS, kreće prilog rečenicom tipa "On je mlad, uspešan, završio fizičku hemiju sa prosekom 10..." i ja preponosna kad sam ugledala dragog prijatelja, saputnika u okviru jednog od najboljih projekata - "Dobrodošli u Nemačku". I taman napenalila da čujem kakve je sad nove uspehe zabeležio u svom širokom opusu, kad ono jedna tužna i već viđena priča: došlo vreme da otputuje negde napolje da se usavršava i, gle čuda, zavisi od pomoći nekog tupavog lokalnog čelnika.
On! Jedno divno, radno, vredno i prepametno stvorenje, koje nije samo blejalo nad knjigom, već značajan deo svog vremena poklonilo i ovom nesrećnom društvu, a ono mu to neće vratiti, nikada. I ne može ni da pojmi koliko bi još mogao da pruži, samo kad bi mu dalo šansu.
I zavisi od odluke nekog lokalnog dripca koje je tu svoju poziciju obezbedio možda nekakvom trgovinom glasova, možda preletanjem iz jedne u drugu političku partiju, popularnim prekomponovanjem ili …

Šansa da budem čovek

Ja sam ubica.
Kada sam se rodila, umesto cucle, međ' zube sam stavila nož i krenula na ratište. I sve druge bebe iz porodilišta su krenule za mnom. I danas mi je maslinasto zelena omiljena boja.

Apsurd? Kažite vi meni, jer ovako me danas opisuju enciklopedije. A fa li sam ja zaista tih nesrećnih devedesetih mogla otpuzati na ratno polje i nekome oduzeti život?!

Pa nisam! I neću da vučem korene tuđe mržnje i pogrešne politike. Pustite me da umesto puške koristim onu divnu staroslovensku "izvini".

Izvini za zaludne žrtve i besmislene ratove, izvini za glupe granice i sramotni jaz, izvini za nesrećne sudbine. Izvini, jer hoću MIR. Isto meni mirišu sve ruže, cvetale one u Beogradu, Zagrebu il' Tirani. Ne ismevajte me, ne negodujte, jer ne pružaš ruku prijatelju tražeći oprost uz reči: e, al' da i ti isto priznaš krivicu!

Kažem: izvini, u ime cele svoje generacije, jer poznajemo prošlost, ali hoćemo da živimo u budućnosti. Mi! Mladi Srbije, ne oni što ruše u ime r…

Zar nije muzika sve što nam treba?

Kako kaže Mile: "Sad cu reći sto mi leži na duši, makar me ubio grom..."

Ta scena mi je i dalje u glavi. Tanja i ja stigle u Rumu. Svirka IQV-a, ako dobro pamtim. Ona sedi za kompom u mojoj sobi, ja se brzinski spremam za tonsku, a ona otpanjila "neke njene Vrbašane" i na ripit. Pominjala mi ih je i ranije: da su izbacili tu neku super stvar i odličan spot, tako nekako. Sećam se. Zapadnu mi za uši zanimljivi stihovi: "Sa malim krilatim rajskim stvorenjima dugo sam se prepirao, sujetno ne priznaju da lepša si od njih...", pa ono "Hajde uzmi me za ruku da se smejemo u lice vetrovima..." i ona zarazna violina: tarampam pam pampamparam... Opseda. Bez greške. Prošlo je godinu dana. Nema više potrebe da Tanja pušta na ripit, sad to radim sama. I nisu "neki njeni Vrbašani", nego Ničim izazvan - rečju i zvukom.

Ima tu neka kvaka sa njima, nešto što mi okida žicu. Nešto drugačije, pozitivno, nasmejano, a opet - melanholično. Nekad ih pustim, p…

Koliko košta da studenti ćute?

Sad mi je još gora mukica.
U stvari sad mi pripada ozbiljna muka. Prvo su se žalili, pa su pretili disciplinskom kaznom, pa su pretili i fizičkim nasiljem. Sve već viđeno.
Onda su zvali i moje kući u sitne sate. Sramota.
Posle su mi pripisali i motive. Politika, naravno, kako drugačije.
A znate koja je bila reakcija MPN-a? Zvali još nekoliko organizacija da im udele koji dinar. A znate šta su uradile organizacije? Prihvatile koji dinar. Jbg, muka naterala. Nema se. Nisu oni krivi. I ne krivim ih. Daleko bilo. Neki su i pitali šta da rade. Nisam nikome odgovorila. Sve su to punoletni ljudi, mogu sami valjda da procene i odluče.
I odlučili su.
Molim da se više ne gade na sistem, jer su deo istog i zdušno ga pomažu. I to na moju grbaču. Jer svi koje smo pomenuli da su trebali da dobiju sredstva su nedelju dana kasnije - dobili. I povukli se. Besplatan marketing, kapne koji dinar i milina.
A ovo je tek hit: odgovor na pitanje zašto je Novi Sad dobio tako malo bio je: Pa imate Pokrajinu, t…

Džaba ste krečili

I, evo, jede me celog dana. Gledam u taj dokument "Preliminarna lista" i osetim šamare svim uzaludnim borbama za iole normalnije studentsko organizovanje. Džaba ste krečili. Svi. I šezdesetosmaši, i Otporaši, i preci i potomci. Ministarstvo prosvete i nauke objavilo je danas rezultate javnog konkursa za dodelu dotacija studentskim udruženjima. I ima tu štošta da se vidi i zaključi: da je Beograd centar sveta, da je Savez i dalje jedina organizacija priznata od strane države, da su "Jade" prioritet i da smo svi mi u stvari, tuto kompleto, u paketu, otišli dođavola. A u pitanju su samo tabele. Ali dotukle me baš te obične tabele. Ne zbog kinte. Uvek smo se krpili sa parama, u kojoj god organizaciji da sam bila, a prošla sam ih za petnaestak godina...podosta. Ideja. Eto, to me porazilo. Pa, majku mu, studenti smo!!! Nisam ja to tako zamišljala. Ne štima, ljudi. Ne ide. Gledam tu tabelu i kontam... 1. Manje od 5% ukupnih sredstava pripalo organizacijima u Novom Sadu. Manje …

Strategija obrazovanja: Kol’ko para – tol’ko muzike!

Nije tajna, niti nepoznata činjenica da mnogo toga škripi u našem obrazovnom sistemu. Nije tajna da zahvaljujući takozvanoj „mutant Bolonji“ naši univerziteti štancaju diplomce koji u mnogo slučajeva nakon četiri ili pet godina imaju samo papir da ukrase zid, i to ako i taj papir stigne u dogledno vreme. Nije tajna ni da smo za to odgovorni svi: i ministarstvo, i rektori, i dekani, i profesori, a umnogome – i studenti. I niko ne pravi problem kada se kaže da nam trebaju reforme. Ali svi će do jednog ustati kada nam reforma umesto rešenja ponudi nove zavrzlame.             Ministarstvo prosvete i nauke krajem marta je na svom sajtu objavilo nacrt Strategije razvoja obrazovanja do 2020. godine, dokument na čijih su 230 strana stale sve lepe želje autora i nalogodavaca. I mada je optimizam vrlina koju bi jedna razvojna strategija trebalo da ima, optimizam bez pokrića čitav dokument čini neupotrebljivim i besmislenim. Da, autori potenciraju dobre paradigme i prakse kao što su Student u cen…

Hoćemo li u Rumu na vašar?

Upeklo sunce, stigao maj, proleće, i u Sremu omiljeni treći u mesecu. Od 1947. velika radost male Rume – Rumski vašar. Bilo da je sreda ili nedelja, za Rumljane je ovo radni dan, ponos, običaj i svečanost. Zatvorena je glavna ulica, a domaći i gosti, naša i uvozna roba – svi su se smestili još drugog uveče, pa uz nešto s ražnja i kafansku pevačicu pod šatorom čekali jutro tog čuvenog trećeg.             Prazni kafići u centru grada, čini se mirno pre podne, al’ kad vas na pešačkom između pijace i Robne kuće sustigne živahan čovek sa stolicom na leđima vičući „’Ajmo, raja, još jedna ostala, ’ajmo, raja dok nije kasno!“ shvatiš da tu nisu čista posla – sprema se parada. Kad evo ih! Već kod crkve čeka stara ekipa da za nešto malo priloga okači krstić-značku na rever, uz želje „Da ti Bog podari zdravlja i veselja!“ I već se naziru dvosmerne kolone zbijenih pešaka i tezge s obe strane svih veličina i kapaciteta: prave tezge sa drvenim stolovima, improvizovane od cerada, ali tu je i onaj sir…

Ne ostavljaj me nikada samu kad Ekatarina svira

Volim kad Najveca svira.... Volim onaj saksofon u Sarajevu. Volim improvizacije. Volim svaku grešku i izmenu što lajv verziju čini drugačijom. Volim greške, to muziku čini magijom trenutka i doživljaja. Volim Milanov nekontrolisani vrisak i sve što on kroz taj vrisak u stvari kaže. Volim suludi refren u "Oči boje meda", što kroz najgluplje reči "Aj, aj, aj" ispali više emocija nego svih 12 albuma. Volim kad se Maga spontano uvuče onim svojim zvukom. Volim kad onako samo upadne sa nekoliko tonova i promeni tok priče. Volim onaj njen osmeh kao da joj je svaki ton otkriće i njen čudan ples. Volim "Sobu"  i napetu atmosferu u kojoj je svaka reč teška i kao nekakva smola se pretače. Volim kada Maga razbije sve onim tihim i nežnim"Hajde dođi. Ostavi me na pragu noći. Ostavi me..." Volim što nekad želim da ih urlam. Volim što mogu da ih šapućem. Volim da na svirci zažmurim i isključim svet oko sebe. Volim da se potpuno predam magiji trenutka, svakog tona i stiha. Voli…

Par godina za nju

Kritika knjige "Vrati unatrag: Razgovori sa Margitom Stefanović o EKV" Aleksandra Ilića


Boja njihove odeće je bledela
Od crne ka beloj
To je mesto postalo svetilište
Dok su prvih godina
Porodice dolazile u crnini
Kasnije je boja njihove odeće
osvetljavala, oživljavala
prvi nagoveštaji tople crvene
i žute, kao hodočašće
s generacijama koje dolaze...

(Ekatarina Velika „Svetilište”)


Poznata boja zvuka klavijature, težina bubnjeva, zvučna linija basa, solo deonice gitare koje tonovima pričaju priču, i glas pušten iz grla - prodoran, a umilan, bolno radostan, potpuno emotivno obojen, koji nosi sve one reči, obične reči, povezane njemu znanim smislom, reči koje mogu vežu, koje mogu da vole, kojima verujem – Ekatarina Velika. Milan, Margita, Bojan, tri ključna elementa Velike, najveće. Činili su, sada već kultni bend i zaveštali nam muziku za sva vremena. Ekatarina Velika nastala je 1981. godine i živela muziku na prostorima nekadašnje SFRJ narednih 13 godina kroz deset albuma. Od trenu…