Пређи на главни садржај

Постови

Приказују се постови за фебруар, 2013

Džaba ste krečili

I, evo, jede me celog dana. Gledam u taj dokument "Preliminarna lista" i osetim šamare svim uzaludnim borbama za iole normalnije studentsko organizovanje. Džaba ste krečili. Svi. I šezdesetosmaši, i Otporaši, i preci i potomci. Ministarstvo prosvete i nauke objavilo je danas rezultate javnog konkursa za dodelu dotacija studentskim udruženjima. I ima tu štošta da se vidi i zaključi: da je Beograd centar sveta, da je Savez i dalje jedina organizacija priznata od strane države, da su "Jade" prioritet i da smo svi mi u stvari, tuto kompleto, u paketu, otišli dođavola. A u pitanju su samo tabele. Ali dotukle me baš te obične tabele. Ne zbog kinte. Uvek smo se krpili sa parama, u kojoj god organizaciji da sam bila, a prošla sam ih za petnaestak godina...podosta. Ideja. Eto, to me porazilo. Pa, majku mu, studenti smo!!! Nisam ja to tako zamišljala. Ne štima, ljudi. Ne ide. Gledam tu tabelu i kontam... 1. Manje od 5% ukupnih sredstava pripalo organizacijima u Novom Sadu. Manje …

Strategija obrazovanja: Kol’ko para – tol’ko muzike!

Nije tajna, niti nepoznata činjenica da mnogo toga škripi u našem obrazovnom sistemu. Nije tajna da zahvaljujući takozvanoj „mutant Bolonji“ naši univerziteti štancaju diplomce koji u mnogo slučajeva nakon četiri ili pet godina imaju samo papir da ukrase zid, i to ako i taj papir stigne u dogledno vreme. Nije tajna ni da smo za to odgovorni svi: i ministarstvo, i rektori, i dekani, i profesori, a umnogome – i studenti. I niko ne pravi problem kada se kaže da nam trebaju reforme. Ali svi će do jednog ustati kada nam reforma umesto rešenja ponudi nove zavrzlame.             Ministarstvo prosvete i nauke krajem marta je na svom sajtu objavilo nacrt Strategije razvoja obrazovanja do 2020. godine, dokument na čijih su 230 strana stale sve lepe želje autora i nalogodavaca. I mada je optimizam vrlina koju bi jedna razvojna strategija trebalo da ima, optimizam bez pokrića čitav dokument čini neupotrebljivim i besmislenim. Da, autori potenciraju dobre paradigme i prakse kao što su Student u cen…

Hoćemo li u Rumu na vašar?

Upeklo sunce, stigao maj, proleće, i u Sremu omiljeni treći u mesecu. Od 1947. velika radost male Rume – Rumski vašar. Bilo da je sreda ili nedelja, za Rumljane je ovo radni dan, ponos, običaj i svečanost. Zatvorena je glavna ulica, a domaći i gosti, naša i uvozna roba – svi su se smestili još drugog uveče, pa uz nešto s ražnja i kafansku pevačicu pod šatorom čekali jutro tog čuvenog trećeg.             Prazni kafići u centru grada, čini se mirno pre podne, al’ kad vas na pešačkom između pijace i Robne kuće sustigne živahan čovek sa stolicom na leđima vičući „’Ajmo, raja, još jedna ostala, ’ajmo, raja dok nije kasno!“ shvatiš da tu nisu čista posla – sprema se parada. Kad evo ih! Već kod crkve čeka stara ekipa da za nešto malo priloga okači krstić-značku na rever, uz želje „Da ti Bog podari zdravlja i veselja!“ I već se naziru dvosmerne kolone zbijenih pešaka i tezge s obe strane svih veličina i kapaciteta: prave tezge sa drvenim stolovima, improvizovane od cerada, ali tu je i onaj sir…

Ne ostavljaj me nikada samu kad Ekatarina svira

Volim kad Najveca svira.... Volim onaj saksofon u Sarajevu. Volim improvizacije. Volim svaku grešku i izmenu što lajv verziju čini drugačijom. Volim greške, to muziku čini magijom trenutka i doživljaja. Volim Milanov nekontrolisani vrisak i sve što on kroz taj vrisak u stvari kaže. Volim suludi refren u "Oči boje meda", što kroz najgluplje reči "Aj, aj, aj" ispali više emocija nego svih 12 albuma. Volim kad se Maga spontano uvuče onim svojim zvukom. Volim kad onako samo upadne sa nekoliko tonova i promeni tok priče. Volim onaj njen osmeh kao da joj je svaki ton otkriće i njen čudan ples. Volim "Sobu"  i napetu atmosferu u kojoj je svaka reč teška i kao nekakva smola se pretače. Volim kada Maga razbije sve onim tihim i nežnim"Hajde dođi. Ostavi me na pragu noći. Ostavi me..." Volim što nekad želim da ih urlam. Volim što mogu da ih šapućem. Volim da na svirci zažmurim i isključim svet oko sebe. Volim da se potpuno predam magiji trenutka, svakog tona i stiha. Voli…

Par godina za nju

Kritika knjige "Vrati unatrag: Razgovori sa Margitom Stefanović o EKV" Aleksandra Ilića


Boja njihove odeće je bledela
Od crne ka beloj
To je mesto postalo svetilište
Dok su prvih godina
Porodice dolazile u crnini
Kasnije je boja njihove odeće
osvetljavala, oživljavala
prvi nagoveštaji tople crvene
i žute, kao hodočašće
s generacijama koje dolaze...

(Ekatarina Velika „Svetilište”)


Poznata boja zvuka klavijature, težina bubnjeva, zvučna linija basa, solo deonice gitare koje tonovima pričaju priču, i glas pušten iz grla - prodoran, a umilan, bolno radostan, potpuno emotivno obojen, koji nosi sve one reči, obične reči, povezane njemu znanim smislom, reči koje mogu vežu, koje mogu da vole, kojima verujem – Ekatarina Velika. Milan, Margita, Bojan, tri ključna elementa Velike, najveće. Činili su, sada već kultni bend i zaveštali nam muziku za sva vremena. Ekatarina Velika nastala je 1981. godine i živela muziku na prostorima nekadašnje SFRJ narednih 13 godina kroz deset albuma. Od trenu…