Пређи на главни садржај

Apsurdistani brdovitog Balkana

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka.
Palim TV, RTS, kreće prilog rečenicom tipa "On je mlad, uspešan, završio fizičku hemiju sa prosekom 10..." i ja preponosna kad sam ugledala dragog prijatelja, saputnika u okviru jednog od najboljih projekata - "Dobrodošli u Nemačku". I taman napenalila da čujem kakve je sad nove uspehe zabeležio u svom širokom opusu, kad ono jedna tužna i već viđena priča: došlo vreme da otputuje negde napolje da se usavršava i, gle čuda, zavisi od pomoći nekog tupavog lokalnog čelnika.
On! Jedno divno, radno, vredno i prepametno stvorenje, koje nije samo blejalo nad knjigom, već značajan deo svog vremena poklonilo i ovom nesrećnom društvu, a ono mu to neće vratiti, nikada. I ne može ni da pojmi koliko bi još mogao da pruži, samo kad bi mu dalo šansu.
I zavisi od odluke nekog lokalnog dripca koje je tu svoju poziciju obezbedio možda nekakvom trgovinom glasova, možda preletanjem iz jedne u drugu političku partiju, popularnim prekomponovanjem ili bog te pita čime.
Ili, ne daj bože, zavisi od države, koja mu je pružila nepismenu diplomu, bednu crkavicu od stipendije i baš nikakvu šansu za život dostojan čoveka.
A najviše se plašim toga da ode i više se ne vrati. I pored sve dobre volje.
Nema možda mesec ili dva kako sam razgovarala sa drugarom na tu čuvenu temu "odliva mozgova" (gle i samog naziva kako je tupav - odliv mozgova, kao da se radi o otpadnim vodama, a ne o ljudima) i kažem kako ne postoji sila koja će me naterati da odem odavde i odustanem od borbe. I ubeđujem ga kako apsolutno nisam usamljen slučaj, baš naprotiv, i navedem primer jos jedne DuN-ovke. Sva ponosna ispričam njen slučaj: odlična studentkinja, pro bono asistentkinja, društvena aktivistinja, bila u Austriji na stručnoj praksi, ostvarila rezultate na nekakvom konkursu tamo... Mogla je da ostane, ali - vratila se.
Hej! Vratila se!
Hoće da radi u Srbiji, hoće u ovoj nesrećnoj državi da se bori. A ne mora.
I ne prođe koji dan, a moj svetli primer se javlja s groznom pričom: odlazi.
Oterali su je.
Jedan život imaš i ne možeš toliko njime da se kockaš.
Država kojoj je htela da pomogne ju je naprosto oterala svojom nesrećnom politikom. Vratila se u Srbiju i radila u kafani. Pošten hleb, nije sporno, ali ima ova zemlja dovoljno kadra za konobarisanje.
Da li je zaista moguće da za bisere ovih raspalih generacija u našoj bednoj državici nema nikakvog mesta?! Oprostite što ne razumem.
To genijalno putovanje u Nemačku meni je vratilo veru u sopstvenu generaciju.
Jedna divna žena nas je probrala među gomilom prijavljenih i to je za mene bio potpuno novi svet. I čast. Baš čast biti među njima. Odlični studenti, obrazovani mladi ljudi, informisani, načitani, koji imaju svoj stav i spremni su da o svemu razgovaraju. Svi su društveni aktivisti, svi ginu za svoje ideje i biju male bitke da bi Srbijica bila drugačija. A onda ona naprosto želi da ih se reši. Suvišni su.
Ne odlivaju se oni nikuda sami od sebe, odsecaju ih i bacaju. Teraju.
I to je strategija: da Srbijica bude džungla jednog Tarzana koji će činiti šta mu volja. Ostaviti dovoljno poslušnih da mu plaćaju danak i ne misle mnogo. Plasirati mnogo igara i tek nešto hleba, da ne zareže prazni stomaci, pa uskrate danak.
Nema šta poslednji da gasi svetlo kad izađe, kad nije ni upaljeno. Samo nek izađe.
Ali neće biti tog poslednjeg. Tu je kvaka. Jer nama se ovde sviđa. Prasićima je lepo u blatu. Navikli su. Samo da stomak jako ne reži.
Nema tu onog odnosa 1:99, pa je plebs kao mnogo važan i može da iznese promene. Ma jok!
Pa taj plebs je isti i bio bi isti kao i onih 1% na vrhu.
Što bi rekao jedan pametan čovek: "Apsurdistani su u našim glavama" i nema tih izbora i političkih promena koji to mogu regulisati.
Zato neće biti bolje.
Zato što građanin Srbijice ne bi odbio posao preko veze, jer mu je posao potreban. Zato što građanin Srbijice plati lekaru operaciju, jer mu je potrebna. Zato što građanin Srbijice plati saobraćajcu da mu ne napiše kaznu, jer ne voli plavu kovertu. Zato što će se građanin Srbijice učlaniti u stranku, jer cilj opravdava sredstvo.
Ali taj građanin Srbijice će jako biti ljut što je direktor zaposlio nećaku, što mora u privatnu ordinaciju i pored zdravstvenog osiguranja, što bogati sinovi jurcaju putevima bez sankcija, što nam državu izjede partokratija.
Vidi to građanin Srbijice i ljuti to njega, ali kad je takav sistem, šta on sirot tu može.
E tu nam se izgubi onih 99% plebsa. U kolotečini. U podržavanju sistema. U ćutanju. U životarenju niz dlaku.
Neka šaka jada razumnih ljudi se malo koprca, pa ili osedi i oćelavi, ili pobegne dok može.
A moglo bi drugačije.
Nismo mi ni najgori ni najbolji. Vrlo smo prosečni i mogli bismo biti pristojni i živeti u pristojnoj državi.
Stvarno verujem u to.
Samo nek ta šaka jada pametnih prestane da popušta i malo stisne zube.
Ne bih ja odavde. Stvarno ne bih. Nije uzbudljivo. Ovde ima previše posla. A možda sam sadista. Ma i čuka bi mi pukla. Volim Jugu.
Imam plan. Biću dosadna. Jako naporna. Možemo malo da čačkamo mečku. Malo više. Pa ko duže izdrži. Hajde da se nadmećemo. Pa nije teško dobiti bitku sa tamo nekim Mrkonjićem, Ilićem, Obradovićem, Šapićem... Aman! Pa to je kao nadmetanje lije i neke tupave životinje iz basne.
Samo da isključimo sitne lične interese i napustimo te svoje Apsurdistane.
Neću da idem.
Ja bih da se ti divni ljudi vrate.
Da ne gledam više psihopate u Dnevniku 2.
Da malo razgovaramo o bitnijim stvarima.
Da vidimo gde nam je kultura.
Imamo li nekakve vrednosti.
Šta ćemo sa ovom našom obolelom planetom.
Da govorimo o suštinskim pitanjima i preispitujemo svoje bivstvovanje.
Ne znam.
Ali fale mi ljudi. Nemojte da idete. Ja neću.
Možete mi slati razglednice.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Par godina za nju

Kritika knjige "Vrati unatrag: Razgovori sa Margitom Stefanović o EKV" Aleksandra Ilića


Boja njihove odeće je bledela
Od crne ka beloj
To je mesto postalo svetilište
Dok su prvih godina
Porodice dolazile u crnini
Kasnije je boja njihove odeće
osvetljavala, oživljavala
prvi nagoveštaji tople crvene
i žute, kao hodočašće
s generacijama koje dolaze...

(Ekatarina Velika „Svetilište”)


Poznata boja zvuka klavijature, težina bubnjeva, zvučna linija basa, solo deonice gitare koje tonovima pričaju priču, i glas pušten iz grla - prodoran, a umilan, bolno radostan, potpuno emotivno obojen, koji nosi sve one reči, obične reči, povezane njemu znanim smislom, reči koje mogu vežu, koje mogu da vole, kojima verujem – Ekatarina Velika. Milan, Margita, Bojan, tri ključna elementa Velike, najveće. Činili su, sada već kultni bend i zaveštali nam muziku za sva vremena. Ekatarina Velika nastala je 1981. godine i živela muziku na prostorima nekadašnje SFRJ narednih 13 godina kroz deset albuma. Od trenu…

Da je krala - krala je

Svetlana Ražnatović ex Veličković,
Biću vrlo politički nekorektna, bezobrazna i nevaspitana: u tebi je skoncentrisana sva mržnja koju osećam prema svetu u kom živim. Stvarno jeste. Oni koji me poznaju rekli bi ti da me stalno nešto/neko nervira i da je taj osećaj vrlo razuđen, ali ne – u tebi je skoncentrisano sve što ja istinski mrzim: glupost, bahatost, mafija, zločini, kič...ma sve. I nemoj da se ljutiš, ali kad bi Deda Mraz stvarno postojao, ja bih poželela da ti ne postojiš. Ne ti – kao čovek, nego ti kao lik i delo. Ili bih mu barem tražila da te kroz odžak vrati iza rešetaka. Ako bih baš bila dobre volje, pustila bih mu da koristi ove novosadske pročišćene.


Ne znamo se mi. Verovatno na obostrano zadovoljstvo, jer plašim se da bi pri tom susretu u meni proradio nekontrolisani pećinski čovek. Govore mi da si moja majka. Pu, pu, daleko bilo. Moja majka je Zorica, rođena u SFRJ, u Kordunu. Dok si ti gorela od ljubavi, njenima je tamo gorela kuća. Oni su iz rata pobegli bez igde ičeg…

Zbogom, kolega!

Znate one momente u životu koje pamtite do najsitnijih detalja? Gde ste se nalazili kad su gađali kasarnu u Rumi ili, ako ćete nešto lepše, s kim ste čupali kosu uz tekmu Jugoslavije protiv SAD-a u Indijanopolisu 2002. godine... Shodno staroj tezi da je smrt najveći čovekov strah, a ja bih dodala i najveći životni partibrejker, možda nije ni čudno što su mi najupečatljivija sećanja kad sam saznala da nekoga više nema. Imala sam svega nekoliko godina kad smo se mama i ja vratile iz Doma zdravlja, pa nam saopštili da je ujak umro. I dalje pamtim svaki trenutak tog dana, gužvu u Domu zdravlja i maminu reakciju. Pamtim čak i one trenutke kad sam saznala da je umro Tusta, pa i Toše. Ovu godinu verovatno nikad neću zaboraviti. Dva druga, dva prava čoveka, dve posebne, mada potpuno različite ličnosti. Taj užasni julski dan, sedmi dan Exit emisije, četvrti ili peti dan nespavanja. Spremam se za uključenje u Dnevnik i pakujem stvari za Sankt Peterburg. Telefon zvoni, sestra kaže: „Sedi.“ Sela sam …