Пређи на главни садржај

Balada za kukavice

Toliko je mnogo toga i toliko je gadno da ne mogu ni da ga ispljunem. I neću.
A toliko je strašno, da se plašim i da ga izgovorim.
Ne "plašim" u smislu "nešto će mi se desiti", već "plašim" u smislu "ako ga izgovorim glasno, onda zaista postoji".
Neke stvari je bolje otćutati.

Tu mi se negde motaju misli nakon ove dve užasne nedelje.

Ni reči više o festivalu.
Stvarno se osećam kao pokvarena ploča.
"Ti se, Snaja, stalno nešto buniš. Stalno ti nešto smeta."
Pa ako samo meni smeta, onda smo mi jedna vrlo uspešna država. A nismo.
Ne mogu po hiljaditi put da ponavljam ko je, zbog čega, kako, da li je, šta je, kome, koga zabranio. Ne mogu.
Jer uzalud je nekome pričati koliko je truda i rada potrebno da se izgradi jedan festival, da se osmisli, da postane, i opstane.
Uzalud je to pričati i objašnjavati nekome ko postavi pitanje: "Pa dobro, kako niste mogli za 24h ipak podići festival ponovo?"
Zato ni reči više o tim silnim satima provedenim nad "Kampus festom", jer mnogo je gorih stvari isplivalo na površinu.

Kada smo počeli tu protestnu priču, negde sam u glavi odmeravala moguće rizike.
Jedan od najgorih scenarija debate u mojoj glavi bio je da ona pokaže da je "Kampus fest" neviđena glupost, suvišna stvar i nije ni zaslužio da postoji. Bila sam spremna na to, ne u potpunosti, jer posle toliko rada, to bi bio žestok šamar, ali nekako sam uspela da sebi to iskonstruišem kao najgori scenario.
Kako sam samo pogrešila.

Nakon ove dve užasne, užasne nedelje, ono što mi je ostalo kao utisak i zaključak nije šamar bilo kakvom radu i trudu, već šamar ideji u koju ne želim da prestanem da verujem.

U subotu su iz Novog Sada otišli gotovo svi studentski lideri. Čak i oni iz organizacionog tima.
A na debati su u prvim redovima bile naše kolege koje su došle po nalogu.
Mi se poznajemo. U nekim trenutcima smo i sarađivali. Mi šatro imamo isti cilj. Ili možda ne.

Izgovor: "Mi smo morali" daleko je strašniji od onog "ja stvarno mislim da ste sektaši i drogoši". Stvarno jeste.
Koji to student izađe iz Dekanata sa spiskom pitanja i oplete po svojim kolegama?
Ma gde su ti veliki umovi od profesora što se tako bedno kriju iza studentskih leđa?
Koji to veliki Milkov šalje svoje studentske vojnike, a ne dođe sam da nam "pojasni par stvari" i "podeli nekoliko šamara" ako je tako veliki i važan?
Šta znači, drage kolege, "mi ne smemo protiv njih"?!
Pa šta radite na tim mestima onda?!
Zašto glumite poltrone i ispadate smešni zarad nečijeg bolesnog uma?
U šta ste se pretvorili, aman?!
Nije ovde u pitanju festival, problem je daleko širih razmera. Ako treba, festival ćemo ugasiti sutra, ali šta je sa vama?
Koji je to baja s pola grama mozga vama zabranio da mislite?!
Imate dvadeset i kusur godina. Nemate porodicu o kojoj morate da vodite računa. Ne zavisi od vaše plate da li će neko umreti od gladi. Ne drže vam pušku na čelu. Šta vas sprečava da mislite?! Čime mogu da vas ucenjuju?!
Studenti, hej! Pa zar smo dotle stigli.
Neće vas ni u tim strankama kojima toliko težite hteti takve bez grama mozga. Neće. Garantujem. Bila, videla.
Nasankaće vas.

U stvari sve su nas već nasankali.

Zovu kolege u subotu: skinite naše fotke, brljate, to je sve politički instruirano.
E pa, dragi moji, upali ste u zamku baš tih partija kojih se toliko gadite.
Poverovali ste im da se sve radi zarad njihovih interesa, zarad glasova, zarad vlasti. Da su sve poluge moći i svi konci upravljanja samo u njihovim rukama.

Ne borite se protiv cenzure! To su političke partije.
Ne borite se protiv nasilja! To su političke partije.
Ne borite se protiv trovanja! To su političke partije.

Pa, kako da vam kažem - nisu!

Oni nemaju toliku moć.
Oni zapravo nemaju moć, ako im vi tu moć ne date.

Svi su isti šarlatani: Vučić, Dačić ili Đilas. Šarlatani.

Ne budite kukavice.
Šta je najgore što može da vam se desi?
Da vas uhapse?
Da vas ubiju?
Pa šta?!
Ako mislite da je bolje živeti kao polučovek - ok. A znam da niko neće da bude polučovek.
Ali neće niko ni da vas uhapsi ili ubije. Zato što su i dalje samo šarlatani kojima se može da glume gospodare.
Zaboravite i Kampus i izložbe i sve ostale stvari. To su posledice. Uzrok je ograničena misao.

Neću da ćutim.
Briga me da li će neko zadržati svoju fotelju ili neće.
Neću da im titram.
Neću da biram manje zlo.
Neću da popuštam.
Biću dosadna.
Baš me briga.
Neću da živim sa zombijima.
Kategorički odbijam da prihvatim da su svi ljudi oko mene šuplji.
Prestanite da se klanjate i sklanjate pred šarlatanima!
Ili ćemo živeti kao slobodni misleći ljudi, ili nek nas više pogodi to čudo iz svemira, pa da se razilazimo!

Ne postoji treće.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Par godina za nju

Kritika knjige "Vrati unatrag: Razgovori sa Margitom Stefanović o EKV" Aleksandra Ilića


Boja njihove odeće je bledela
Od crne ka beloj
To je mesto postalo svetilište
Dok su prvih godina
Porodice dolazile u crnini
Kasnije je boja njihove odeće
osvetljavala, oživljavala
prvi nagoveštaji tople crvene
i žute, kao hodočašće
s generacijama koje dolaze...

(Ekatarina Velika „Svetilište”)


Poznata boja zvuka klavijature, težina bubnjeva, zvučna linija basa, solo deonice gitare koje tonovima pričaju priču, i glas pušten iz grla - prodoran, a umilan, bolno radostan, potpuno emotivno obojen, koji nosi sve one reči, obične reči, povezane njemu znanim smislom, reči koje mogu vežu, koje mogu da vole, kojima verujem – Ekatarina Velika. Milan, Margita, Bojan, tri ključna elementa Velike, najveće. Činili su, sada već kultni bend i zaveštali nam muziku za sva vremena. Ekatarina Velika nastala je 1981. godine i živela muziku na prostorima nekadašnje SFRJ narednih 13 godina kroz deset albuma. Od trenu…

Da je krala - krala je

Svetlana Ražnatović ex Veličković,
Biću vrlo politički nekorektna, bezobrazna i nevaspitana: u tebi je skoncentrisana sva mržnja koju osećam prema svetu u kom živim. Stvarno jeste. Oni koji me poznaju rekli bi ti da me stalno nešto/neko nervira i da je taj osećaj vrlo razuđen, ali ne – u tebi je skoncentrisano sve što ja istinski mrzim: glupost, bahatost, mafija, zločini, kič...ma sve. I nemoj da se ljutiš, ali kad bi Deda Mraz stvarno postojao, ja bih poželela da ti ne postojiš. Ne ti – kao čovek, nego ti kao lik i delo. Ili bih mu barem tražila da te kroz odžak vrati iza rešetaka. Ako bih baš bila dobre volje, pustila bih mu da koristi ove novosadske pročišćene.


Ne znamo se mi. Verovatno na obostrano zadovoljstvo, jer plašim se da bi pri tom susretu u meni proradio nekontrolisani pećinski čovek. Govore mi da si moja majka. Pu, pu, daleko bilo. Moja majka je Zorica, rođena u SFRJ, u Kordunu. Dok si ti gorela od ljubavi, njenima je tamo gorela kuća. Oni su iz rata pobegli bez igde ičeg…

Zbogom, kolega!

Znate one momente u životu koje pamtite do najsitnijih detalja? Gde ste se nalazili kad su gađali kasarnu u Rumi ili, ako ćete nešto lepše, s kim ste čupali kosu uz tekmu Jugoslavije protiv SAD-a u Indijanopolisu 2002. godine... Shodno staroj tezi da je smrt najveći čovekov strah, a ja bih dodala i najveći životni partibrejker, možda nije ni čudno što su mi najupečatljivija sećanja kad sam saznala da nekoga više nema. Imala sam svega nekoliko godina kad smo se mama i ja vratile iz Doma zdravlja, pa nam saopštili da je ujak umro. I dalje pamtim svaki trenutak tog dana, gužvu u Domu zdravlja i maminu reakciju. Pamtim čak i one trenutke kad sam saznala da je umro Tusta, pa i Toše. Ovu godinu verovatno nikad neću zaboraviti. Dva druga, dva prava čoveka, dve posebne, mada potpuno različite ličnosti. Taj užasni julski dan, sedmi dan Exit emisije, četvrti ili peti dan nespavanja. Spremam se za uključenje u Dnevnik i pakujem stvari za Sankt Peterburg. Telefon zvoni, sestra kaže: „Sedi.“ Sela sam …