Пређи на главни садржај

Sviraj to ponovo, Niče!

Sloteru Niče, Srbija ti kliče!

Kliktala ponovo sinoć u Areni.
Nasmejah se od srca, a u glavi potpuno ludilo.
Rewind.

6. jun 2009.

Slotermanija u jeku. Rob Stjuart aka Nik Sloter stigao u Srbiju. Ja spremam prijemni za fakultet.
Svi smo kupili karte za "To be punk", a ja tog dana sebi u raspored ubacila i odlazak na "Otvorena vrata" Odseka za medijske studije.
Prvi put na Filozofskom fakultetu. Spratovi, međuspratovi, misteriozan raspored brojeva učionica.
Vesna je išla sa mnom.
Ona nešto baulja, traži po oglasnim tablama, a ja krenula na ta Otvorena vrata da čujem nešto o prijemnom i da vidim kako se piše ta vest što su nam uglavili za prijemni.
Kasnim, dabome, jer ko bi se u toj zgradi snašao iz prve?!
Lepa neka učionica, prijatna, ni blizu onih sterilnih u medicinskoj školi.
Profesor već počeo. Samo sam se uvukla.
Nije nam pričao o prijemnom, pitao nas je znamo li ko je Ćuruvija.
To nije bio poslednji put da smo s njim razgovarali na tu temu.
Onda nas je učio da pišemo vest. Crna hronika, to je najjednostavnije kao.
Imam te beleške i dalje: ljudski život je najvažniji, znači broj žrtava uvek na prvo mesto, ali ne smeš početi brojem...
Moramo biti kratki i jasni, pa nam priča onu priču o Američkom građanskom ratu: kako su novinari pisali literarnim stilom, pa dok opišu kakav je dan, pukne veza, a ne jave da je bitke i bilo. Koliko li sam puta ovu priču još čula do kraja fakulteta! :)
Otišla sam odatle ubeđena da je napisati vest najlakša stvar na svetu. (Pa jeste, ali kad si agencijski novinar s ozbiljnim radnim stažom!) I otišla sam baš srećna, jer sam skapirala da napokon napuštam farmaciju i vraćam se među braću društvenjake.
Tog dana sam prvi put pila pivo ispred domova.
Čujem se s dečacima, kaže Rića: "Evo nas ispred domova, znaš gde je?" "Znam."
Ma znam đavola, ali ajmo na google. Od Miše Dimitrijevića do... Ajmo novi google: studentski domovi. Bajić! Fruškogorskom, pa kroz nešto i tu sam.
Nikad neću zaboraviti taj dan.
Moj prvi studentski, iako je prijemni bio tek za mesec dana.
Dolazim negde do te Fruškogorske, vidim tablu, pa se kao orijentišem da skontam gde sad prolazim i vidim gomilu marve s pivom: tu smo!
Imala sam utisak da je pola Novog Sada i cela Ruma bila tu. Kakav genijalan dan! Pivo, smeh, dragi ljudi koji će mi kasnije postati najbolji prijatelji, a onda To be punk!!!
Kakva euforija, Nik Sloter, detinjstvo, Ateisti, Idijoti, sve u paketu. Fabrika. Tada sam prvi put bila tamo.
Tusta. Nekoliko meseci pre toga smo ga slušali u Rumi - genijalna svirka. Baš sam bila srećna što ću ih ponovo čuti. I ponovo isto ludilo kao u Rumi. "Ma šta mi uradili, ma šta mi govorili, ma šta mi uradili...ja sjećam se."
To je bio poslednji put.
Onda Ateisti. Dripci me ostavili s nekim njihovim drugarima pozadi, a oni otišli u šutku. Ja kao odem po pivo, pa pobegnem i ja u šutku. Oni vide, pa me vrate nazad. I tako u krug. Na kraju su me pustili, ali sam se kao s njima šutirala.
Dečaci. <3 
Rića je tad prodavao onu foru ako te vidi da kuckaš poruke: "Oš da ti pređem kraljicu?"
Nik Sloter na bini! Donosiš nam bolje sutra, miriš narode i ljude! Kakvo urlanje! 
Posle smo se slikali. 
Nikada nisam dobila tu fotku. :(


13. novembar 2013.

Vraćam se s RTV-a, završila neki izveštaj za Dnevnik, zaputila se prema Areni: premijera dokumentarca "Slotera Nika za predsednika". Uzela karte tog dana, a ne bih se ni setila da Sima nije zvao da podseti. A dobro je što jeste. 
Kakva retrospektiva, kakav upitnik iznad glave!
Tako sam se od srca nasmejala, a tako me je sve klepilo u glavu kad sam sela sama sa sobom.
Ne bih se usudila ni da pobrojim, a kamoli da pokušam sebi da objasnim šta je sve stalo u ove četiri godine. A ne bih zato što je rezultat jedan krompir velik kao kuća. 
Manite me priča o bogatstvu iskustva. Ne živiš da bi umro s iskustvom, nego da bi nekakvog traga iza sebe ostavio. I do tog nesrećnog trenutka kad sam stigla na taj univerzitet, u tome sam nekako i uspevala. 
Ti studenti su mi pojeli i vreme i entuzijazam. 
I eto, četiri godine kasnije, i to četiri godine žestokog drljanja i ganjanja sa najrazličitijim ljudima, isprati me iz studentskog organizovanja priča da sam primila pare da ne održim festival. 
Dakle, nigde ni makac. Džaba svi dani, sve priče, svi projekti, svi dokumentarci, sve tribine, sve ideje, svi festivali, svi koncerti, sve debate, svi pregovori, svi dogovori, sve borbe, svi zakoni, svi protesti, sve sednice - treba znati kada stati.
Reče baš onaj što sam ga prvog srela na Filozofskom fakultetu: ad acta. E vala baš! Ad acta. 
Putevi će nam se još ukrštati, u to sam uverena, ali shvatanja neće verovatno nikad.
I onda gledam Stjuarta kako je srećan, kako su mu te dve nedelje u Srbiji najlepše dve nedelje u životu. Priča kako smo mi dragi i srdačni ljudi, kako smo hrabri i kako smo mu vratili veru u život.
Lepo je na 70 minuta pomisliti kako je sve to istina i kako smo ćoravi ako to ne vidimo, ali on je ovde bio 15 dana.
Izvukao je suštinu, skapirao šta je bila Tropska vrelika u tom trenutku, kakav je bio društveno-politički kontekst i slično.
Apostrofirao je kako su građani Srbije bili hrabri, kako su mirno izborili svoju bitku, kako se Srđa Popović našao na listi sto globalnih mislilaca. 
Ma super! 
Poređali se i ti građani da se sete kako su bili hrabri i aplaudiraju iz sve snage.
A zaboravili da je prošlo 13 godina, da su još 13 generacija pustili da izrastu nakaradne, još nakaradnije nego što su oni bili, jer se taj nakaradni sistem vrednosti za to vreme valjano ustoličio, pa izrodio još i nove nakaze. 
Zaboravili ti građani da su pre nedelju dana navijači otkrili vatru na stadionu, da se deca ubijaju po školskim dvorištima, da novinarima i dalje prete smrću. 
Sačuvali su ti građani i svoju majku Cecu i izrodili još hiljade malih cecilija i ne mare ako je i priznala da je krala, krala je, samo nek ne trune zatvoru, jer ima dvoje dece kući. 
Zaboravili građani kako je Željko Mitrović izgradio "klikpink", a Tijanić najavljivao Đinđićevu smrt. 
Svi su amnestirani. 
Nismo mi ta država, pa pogledajte kako smo lepi i hrabri na velikom platnu.
LicimUri.
Simulacija simulakruma.
Najlepše je živeti u simulakrumu.

Četiri godine kasnije ja sedim svake večeri i sama sa sobom bijem bitku da ostanem ovde, a svako jutro Srbijica kaže: beži koliko te noge nose. A ja onda opet sačekam veče, pa se setim koliko je ovde ljudi koje volim i neću da idem.
Pa da je stvarno nemoguće menjati stvari, mi bismo još bili u robovlasničkom sistemu. A vidi nas - nismo! 
Ja bih volela da živim u onoj zemlji sa velikog platna. Za nju mi ne treba ni viza, ni dvojno državljanstvo, ni lažni azil.
Samo nekoliko otvorenih umova spremnih da stisnu zube.
Napisala sam sebi na zid: "Džaba široka ramena kad su muda malena." Da prostite.
Idemo ispočetka, šta sad, mora se.

Коментари

  1. nije tebi lako samoj sa sobom ... toliko mrznje..samo govoris o sebi ,koliko si nesrecna i uboga

    ОдговориИзбриши
  2. Сања, одличан текст.

    Најлакше је бити мњење и не чинити ништа. Најлакше је само коментарисати из своје прегрејане фотеље.
    Ти ниси седела. И немој седати. Пиши!

    ОдговориИзбриши

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Par godina za nju

Kritika knjige "Vrati unatrag: Razgovori sa Margitom Stefanović o EKV" Aleksandra Ilića


Boja njihove odeće je bledela
Od crne ka beloj
To je mesto postalo svetilište
Dok su prvih godina
Porodice dolazile u crnini
Kasnije je boja njihove odeće
osvetljavala, oživljavala
prvi nagoveštaji tople crvene
i žute, kao hodočašće
s generacijama koje dolaze...

(Ekatarina Velika „Svetilište”)


Poznata boja zvuka klavijature, težina bubnjeva, zvučna linija basa, solo deonice gitare koje tonovima pričaju priču, i glas pušten iz grla - prodoran, a umilan, bolno radostan, potpuno emotivno obojen, koji nosi sve one reči, obične reči, povezane njemu znanim smislom, reči koje mogu vežu, koje mogu da vole, kojima verujem – Ekatarina Velika. Milan, Margita, Bojan, tri ključna elementa Velike, najveće. Činili su, sada već kultni bend i zaveštali nam muziku za sva vremena. Ekatarina Velika nastala je 1981. godine i živela muziku na prostorima nekadašnje SFRJ narednih 13 godina kroz deset albuma. Od trenu…

Da je krala - krala je

Svetlana Ražnatović ex Veličković,
Biću vrlo politički nekorektna, bezobrazna i nevaspitana: u tebi je skoncentrisana sva mržnja koju osećam prema svetu u kom živim. Stvarno jeste. Oni koji me poznaju rekli bi ti da me stalno nešto/neko nervira i da je taj osećaj vrlo razuđen, ali ne – u tebi je skoncentrisano sve što ja istinski mrzim: glupost, bahatost, mafija, zločini, kič...ma sve. I nemoj da se ljutiš, ali kad bi Deda Mraz stvarno postojao, ja bih poželela da ti ne postojiš. Ne ti – kao čovek, nego ti kao lik i delo. Ili bih mu barem tražila da te kroz odžak vrati iza rešetaka. Ako bih baš bila dobre volje, pustila bih mu da koristi ove novosadske pročišćene.


Ne znamo se mi. Verovatno na obostrano zadovoljstvo, jer plašim se da bi pri tom susretu u meni proradio nekontrolisani pećinski čovek. Govore mi da si moja majka. Pu, pu, daleko bilo. Moja majka je Zorica, rođena u SFRJ, u Kordunu. Dok si ti gorela od ljubavi, njenima je tamo gorela kuća. Oni su iz rata pobegli bez igde ičeg…

Zbogom, kolega!

Znate one momente u životu koje pamtite do najsitnijih detalja? Gde ste se nalazili kad su gađali kasarnu u Rumi ili, ako ćete nešto lepše, s kim ste čupali kosu uz tekmu Jugoslavije protiv SAD-a u Indijanopolisu 2002. godine... Shodno staroj tezi da je smrt najveći čovekov strah, a ja bih dodala i najveći životni partibrejker, možda nije ni čudno što su mi najupečatljivija sećanja kad sam saznala da nekoga više nema. Imala sam svega nekoliko godina kad smo se mama i ja vratile iz Doma zdravlja, pa nam saopštili da je ujak umro. I dalje pamtim svaki trenutak tog dana, gužvu u Domu zdravlja i maminu reakciju. Pamtim čak i one trenutke kad sam saznala da je umro Tusta, pa i Toše. Ovu godinu verovatno nikad neću zaboraviti. Dva druga, dva prava čoveka, dve posebne, mada potpuno različite ličnosti. Taj užasni julski dan, sedmi dan Exit emisije, četvrti ili peti dan nespavanja. Spremam se za uključenje u Dnevnik i pakujem stvari za Sankt Peterburg. Telefon zvoni, sestra kaže: „Sedi.“ Sela sam …