Пређи на главни садржај

Zbogom, kolega!

Znate one momente u životu koje pamtite do najsitnijih detalja? Gde ste se nalazili kad su gađali kasarnu u Rumi ili, ako ćete nešto lepše, s kim ste čupali kosu uz tekmu Jugoslavije protiv SAD-a u Indijanopolisu 2002. godine...
Shodno staroj tezi da je smrt najveći čovekov strah, a ja bih dodala i najveći životni partibrejker, možda nije ni čudno što su mi najupečatljivija sećanja kad sam saznala da nekoga više nema.
Imala sam svega nekoliko godina kad smo se mama i ja vratile iz Doma zdravlja, pa nam saopštili da je ujak umro. I dalje pamtim svaki trenutak tog dana, gužvu u Domu zdravlja i maminu reakciju. Pamtim čak i one trenutke kad sam saznala da je umro Tusta, pa i Toše.
Ovu godinu verovatno nikad neću zaboraviti.
Dva druga, dva prava čoveka, dve posebne, mada potpuno različite ličnosti.
Taj užasni julski dan, sedmi dan Exit emisije, četvrti ili peti dan nespavanja. Spremam se za uključenje u Dnevnik i pakujem stvari za Sankt Peterburg. Telefon zvoni, sestra kaže: „Sedi.“ Sela sam i kuva mi u stomaku, ne može biti dobro. „Umro je Darko.“ Kako smo prekinule vezu, tako sam počela da plačem. I ne prestajem. Jedna od najupečatljivijih ličnosti mog detinjstva. Ja klinka sedim u dvorištu među kukuruzima i kao nešto tovarim u korpe i viknem ga: „Željko!“ Svi se smejali, a mi ostadosmo kumovi. Koleginica me zameni za uključenja, u Sankt Peterburg ipak odem. I to direktno s tvrđave, pripita, u tri ujutru, jer nisu dozvolili da ostanem sama u stanu tog dana. Kažu: „Idi, ne možeš ti tu ništa promeniti.“ Ne mogu, ali stigne me sve nedelju dana kasnije kad sam došla u Rumu. A prazno je i danas.
A onda potpuno nenaručena repriza. Četvrti dan celodnevnog terena. Snimamo hidroelektranu u Bajinoj Bašti: turbine, celo postrojenje, standup na brani – kao na vrhu sveta. Gotovo savršen dan. Krećemo nazad za Novi Sad, čekam da izađem iz rominga da okačim fotku tog džina od postrojenja uz neki entuzijastični post kako obožavam svoj posao. Ali prvo da se napokon čujem sa Švarcom s kojim se vijam celog dana. I eto ga ponovo. „Umro je Raša.“ 
Muk. Zaustavi kako možeš suzu pred kolegama, a film kreće da se odmotava. Od onog momenta kad je tata doneo plavu knjigu s lajnom „Deca pisci“ i nekim tinejdžerom na zadnjoj korici, inače sin nekoga s njegovog posla. Neki teški štreber, mislila sam kad sam pročitala priču o poruci u boci. Potajno divljenje i oduševljenje kad je drugarica koju godinu kasnije rekla da ga zna iz gimnazije, i neopisiva sreća kad sam dobila broj telefona i zamolila ga da mi pomogne kad je došlo do toga da se i sama upišem međ' „decu pisce“.
Bio je tu. Korak po korak. „Prvo moraš to, pa to, pa kad stigneš dovde, onda me ponovo zovi.“ Strpljenje i razumevanje za klinku koja mu ni rod ni pomoz bog.
Onda smo postali kolege, pa drugari. U pozorištu, u muzici, u Književnoj omladini, u Omladinskom savetu, u Haj-fiju, u Domu, u izlascima, u parkiću. Uvek to veselo: „Ooo, koleginice!“ i „Kolega, moje poštovanje.“
A to „poštovanje“ zaista nije bilo šege radi. To je zaista bilo duboko poštovanje liku i delu, upornosti i istrajnosti, čvrstoj odluci da će da živi, a ne da čeka. I to u namćorastoj Rumi koja bi svakome nešto našla i zamerila. „Duhovit, ali kreten.“ „Pametan, ali narkoman.“ „Dobar čovek, al budala.“ Niko po difoltu tamo nikad nije valjao. Ali eto, ne sećam se da mi je iko ikad o Raši nešto govorio. Valjda zato svi ti ljudi juče tamo. U iskrenoj neverici i izgubljenih pogleda. Čak i takva palanka kaže da je bio ljudina, a najvažnije – drugarčina.
U tom gradu, u kom stvara jedan uzak krug ljudi, on je stvarao u svim sferama. Kreativac i maštar. Ko ne veruje, njegove priče ostaju da svedoče. Ostaju fotke s proba i svirki, horskih družbi, putovanja i nastupa. Nikad u životu nisam jecala i pevala u isto vreme. Nisam ni želela da učestvujem u tome, ali ako je umesto pozdrava i poslednjeg zagrljaja, nek u te note stane sve što bih rekla, a teško je prevaliti i preko pera, a kamoli preko jezika. Nikad teže i nikad iskrenije otpevala taj Oče naš, silno želeći da taj „bolji svet“ u koji je i sam počeo da veruje, zaista negde i postoji.

I najradije bih se ušuškala u krevet, ugasila telefon i ponovo u ruke uzela Saramagovu „Smrt i njeni hirovi“. Prva stranica, prvi red: „Sledećeg dana niko nije umro.“ Dragi pišče, razumem tvoja razmišljanja i satiru, ali možda to i nije tako loša ideja. Dok ne nauči da selektuje, smrti bi trebalo oduzeti dozvolu za rad. Jer ona ne zna ko je Raša bio: svojim prijateljima, svojim poznanicima, svojim drugarima iz benda, svojim kumovima, svojim horistima, svojim drugarima piscima, svojim kolegama, ovoj muzičkoj sceni, horor književnosti, Rumi, ovoj otužnoj zemlji i svetu. I ne zna šta je uradio, na čemu je radio, šta je planirao, o čemu je maštao i šta je stvarao. Ne zna šta je još mogao i koliko je zabrljala. Nek sad ide u druge čaršije i ostavi našu da presabere i upakuje svoja sećanja. Jer, tikvo neupućena, Raša je bio car. 

Коментари

Популарни постови са овог блога

Par godina za nju

Kritika knjige "Vrati unatrag: Razgovori sa Margitom Stefanović o EKV" Aleksandra Ilića


Boja njihove odeće je bledela
Od crne ka beloj
To je mesto postalo svetilište
Dok su prvih godina
Porodice dolazile u crnini
Kasnije je boja njihove odeće
osvetljavala, oživljavala
prvi nagoveštaji tople crvene
i žute, kao hodočašće
s generacijama koje dolaze...

(Ekatarina Velika „Svetilište”)


Poznata boja zvuka klavijature, težina bubnjeva, zvučna linija basa, solo deonice gitare koje tonovima pričaju priču, i glas pušten iz grla - prodoran, a umilan, bolno radostan, potpuno emotivno obojen, koji nosi sve one reči, obične reči, povezane njemu znanim smislom, reči koje mogu vežu, koje mogu da vole, kojima verujem – Ekatarina Velika. Milan, Margita, Bojan, tri ključna elementa Velike, najveće. Činili su, sada već kultni bend i zaveštali nam muziku za sva vremena. Ekatarina Velika nastala je 1981. godine i živela muziku na prostorima nekadašnje SFRJ narednih 13 godina kroz deset albuma. Od trenu…

Da je krala - krala je

Svetlana Ražnatović ex Veličković,
Biću vrlo politički nekorektna, bezobrazna i nevaspitana: u tebi je skoncentrisana sva mržnja koju osećam prema svetu u kom živim. Stvarno jeste. Oni koji me poznaju rekli bi ti da me stalno nešto/neko nervira i da je taj osećaj vrlo razuđen, ali ne – u tebi je skoncentrisano sve što ja istinski mrzim: glupost, bahatost, mafija, zločini, kič...ma sve. I nemoj da se ljutiš, ali kad bi Deda Mraz stvarno postojao, ja bih poželela da ti ne postojiš. Ne ti – kao čovek, nego ti kao lik i delo. Ili bih mu barem tražila da te kroz odžak vrati iza rešetaka. Ako bih baš bila dobre volje, pustila bih mu da koristi ove novosadske pročišćene.


Ne znamo se mi. Verovatno na obostrano zadovoljstvo, jer plašim se da bi pri tom susretu u meni proradio nekontrolisani pećinski čovek. Govore mi da si moja majka. Pu, pu, daleko bilo. Moja majka je Zorica, rođena u SFRJ, u Kordunu. Dok si ti gorela od ljubavi, njenima je tamo gorela kuća. Oni su iz rata pobegli bez igde ičeg…